Ljubav i omča
Ako je Markesov Makondo – sto godina samoće,
Cetinje Veselina Mišnića, je – hiljadu
godina samoće. Ako je nije sam izrekao autor „Romana
u prhu i drugih romana“, („Prosveta“ 1997.)
svakako će se sa ovakvom mišlju složiti.
Ako se, darovitošću, od lokalnog ubedljivo može
dosegnuti univerzalno, onda je Mišnić ostvario
tu meru, kao i slavni kolumbijski nobelovac.
Cetinjanin rodom, dvodecenijskim životom Beograđanin,
Mišnić je polako i nekako sa strane prilazio
onome što nazivamo savremenom srpskom književnošću,
pesmama i prozom, da bi, „Romanima u prahu“ konačno
i neopozivo stigao i ostao.
Zašto u prahu? Odgovor na to pitanje može biti
ključ za ulazak u složenu strukturu ovog romana
koja je odskočila od nekih prepoznatiljivih tokova srpske
literature, koliko i kod Milorada Pavića, ali na sasvim
drugačiji način. Podeljen na trilogiju (DOLINA
BOGOVA – knjiga o prijateljstvu, LEZA – knjiga
o ljubavi, POBRKOTINE – knjiga o stadanju) i još tri
poglavlja (SOFIJA, POBRKOTINE I i POBRKOTINE II), Mišnićev
roman sadrži, ako je suditi samo po brojkama, 51 „roman
u prahu“, što je stalni naslov kratkih kurzivnih
tekstova koji, kao takvi prestaju sa završetkom knjiga
o prijateljstvu. Svaki od tih „romana u prahu“ predstavlja
refleksivnu kvintesenciju onoga o čemu se zatim pripoveda.
To bi značilo, slikovito rečeno, da nam pisac nudi
ekstrakt, vrlo koncentrovan, koji mi rastapamo prvo u srazmeri
1:1, ali se odnos brzo uvećava, dopuštajući čitaocu
da topivost „praha“ do neslućenih jačina „ukusa
i mirisa“ ispija polako čak i kad sklopi korice
lepo opremljene knjige na 682 strane.
Mišnićev roman je delo o omči.
Među njegovih deset prethodno objavljenih knjiga, postoje
dve sa karakterističnim nazivima: „Crtak krugova“ i „Uspomene
iz kaveza“.
U „Romanima u prahu“ krug i kavez je Cetinje
ili ono što ga vekovima uomčuje. Cetinje okruženo
sivim, turobnim kamenom, i pogled pošto ne može
dole, traži izlaz i nalazi ga u visinama. Strašno
je što izvijanja, propinjanje, kao da služi još čvršćem
zatezanju omče i kao da je to voljni čin: „U
Cetinju, nikada niko za samoubicu nije tvrdio da je kukavica
ili slabić, niti da je nesrećnik, bio nemoćan
da se souči i nosi sa surovošću života.
Samoubistvo beše potpun i potvrđen čin hrabrosti.
Kad već nema ko da te ubije, dokaži da nisi kukavica – učini
to sam“.
„Romani u prahu“ su delo o samoubistvu. Samim tim: o vapaju za
prijateljstvom i ljubavlju. Uz zlo, koje nema poznanike i
prijatelje: „ono
je osuđeno na večitu usamljenost. Istina o njemu
je konačna
i zauvek ispisana“.
Na fonu cetinjskog zla i nesreće ocrtava se globalna
ljudska sudbina u potrazi za milošću i srećom
i to je onaj momenat univerzalnog koji Mišnić briljantno
ovaploćuje, upravo zato svesno lišavajući
svoj iskaz jezičkog lokaliteta, a rastežući
strukturu na način mnoštva uglova, delimično
poput „Rašomona“ Akira Kurosave, prema
dve priče Rionosukea Akutagave.
U tom smislu možda će čitalac u početku
teže razaznavati tzv. Stajnu tačku pripovedača
pogotovu što se u njoj katkad nađe i autor „sa željom“ i
skriveno, ali će sve do kraja razrešiti.
Sve će se razrešiti?
Ko misli da će se to postići zatezanjem omče
ili skokom u talase – misli da je lako živeti.
Da ono između nije važno. Ali, omča se u romanu
Veselina Mišnića dogodila na takav način
da potresno zvuči rečenica: možda ne treba
pisati o ljudima koje čovek voli i poštuje...
Pa ipak, „Romani u prahu“ su napisani.
Kombinujući u tehnici pripovedanja „kazivanje“ i „priznavanje“,
sa akcentom na prvom Mišnić zapanjujuće
istrajno iznedruje liričnost, (bez patetike) koja se
rađa iz eliptične misaonosti sadržane samo
u velikim romanima našeg vremena. Mišnić pripada
piscima za koje literatura nije igra, već rvanje na život
i smrt milijardi ljudi – čestica u čije ime
(a prvo u svoje!) umetnik pokušava da sazna ko su
i kakvi su tj.: ko smo, odakle, zašto, kuda i kako
se kovitlaju zrnca praha (jer koliko je živih bića
toliko može biti romana, i još više).
Prodirući kroz t mutnu zavesu, osluškujući
zvuke tumaranja, sudaranja i udaljavanja u mrak, pisac na
njega pristati neće, jer zna da tunel bez tračka
svetlosti u kome se komešaju slanke međuvihorovi,
znači da ničeg nema i da smo ništa.
„Romani u prahu“ uzimati polako, u kašičicama, jer
to godi duhu, kao što se, u životu, sreća nađe u malim
kapsulama ili krhkim, lako lomljivim kristalnim komadićima...
Dragutin Orlović
