Pesnik, pripovedač, romansijer, esejista i aforističar Veselin Lari Mišnić oglasio se kao osamnajestogodišnjak u negdašnjoj jugoslovenskoj književnosti pesničkom knjigom „Čarolije“.

Još ovim svojim prvencem Mišnić je nagovestio sebe kao pesnika od nesumnjivog talenta i umeća, sugestivno je pokazao da nosi beleg retkih, autentičnih miljenika muza i alhemičara reči. Kasnije su usledile knjige još stasitijeg pesničkog intenziteta i zrelosti, kao odskočne daske u književno trajanje: „Oboljeli kameleon“ (1981), „Uspomena iz kaveza“ (1982), „Crtač krugova“ (1983).

Zbirkom priča „Legende o ludilu“ (1987) Mišnić se obeležio kao nezaobilazan autor fantastične proze koji ume briljantno da koristi nasleđe narodnog umotvorenja i da ga srećno sintetizuje i nadgradi svojom raskošnom razbokorenom i književno disciplinovanom maštom. Romanom „Bolest vajara Gabrijela“ (1989) pisac se svrstao u značajne naratore kroz dužu književnu formu i ovim delom sebe je utemeljio kao nezaobilaznog priložnika panteonu romanopisaca, na koje je književnost srpskog jezika morala da računa. Kratkim ,ali zato moćnim i upečatljivim romanom fantastičko narativnog sadržaja „Bezdan“(1992), kao i zbirkom fantastičnih priča „Tri mladića u užarenoj peći“ (1993), Mišnič je kao znalac magičnih predela senki, ogledala života i bezdane čežnje, markirao sebe kao pisca koga nijedan probirljiv antologičar srpske fantazmagorije i da hoće , ne može da zaobiđe.

Kasnije, zbirkama poezije „Njenim ponoćnim dželatima“ (1989) i „Bogovi i pacovi“ (1992), i najnovijom „Hici sa dna srca“ (2001) pesnik je neizbrisivo utvrdio putanju svojih lirskih snohvatica i uspona i za oktavu više podvukao svoj prepoznatljiv glas među najboljim pesnicima ovog podneblja.Svojim najobuihvatnijem i za našu književnost kapitalnim delom, romanom trilogijom „Romani u prahu“ (1997,1998,1999) koja je kao što vidimo doživela više izdanja, ovom sagom o ljudskim neočekivanim isprepletanim sudbinama, velikim ljubavima i stradanju,odslikano je vrme jednog markesovskog sveta,onog iz sto godina samoće,sveta kaka više nigde ne postoji ,jer ga nosimo u sebi kao najveći Božji dar, ali ga sa sobom i zauvek odnosimo u predele snova i uspomena.

Tri velikja romana,od po dvesta i nešto strana i 51 roman u prahu čine u koncepcijskom smislu ovu knjigu jedinstvenom,modernom i originalnom tvorevinom,koja je i formom i sadržajem iskoračila iz svih poznatih spisateljskih klišea i svoj put nastavila iz jednog u drugi milenijum. Mišnić je ovom čudesnom knjigom samo pridodao dijamant više u svojoj kniževno stvaralačkoj dijademi i pokazao da se ovo njegovo delo ne može lako sputati lancima književno – žanrovskih načela. Knjiga aforizama „Trešnje boje trule višnje“ (1999), „Kornjače Galapagosa“ (2000) su definitivno obznanili osnovni krug Mišnićeve stvarlačke raznolikosti i upriložili ga kao vrsnog satiričara, retko oštrog sarkastično-ironičnog brida, na čije refleksije mogu računati ne samo sastavljači aforističkih antologija, već i urezivači uma u one večne granitne blokove i albume duha.

Zatim „Lice Boga, srce Boga“ (2002) reklo bi se pomalo neočekivana knjiga,ali ko prati rad ovog pisca univeryaliste,ništa nije neočekivano i ništa ne može iznenaditi,jer svaka njegova nova knjiga jeste svojevrsno iznenadjenje,ova zbirka filozofsko antropoloških eseja nekako je intonirana sioranovski,(Kratak pregled raspadanja) dučićevski(Blago Cara radovana, i Pisma sa Leutara) i andrićevski (Znakovi pored puta).Najnoviji romani „Veliki & Mali Princ“ roman o povratku „malog Princa“ vek kasnije na čudesan način ponovo oživljava ovu Egzipeijevu besmrtnu priču,gde je duh poznate storije o „Malom Princu“ nanovo ostvaren ali na sasvim jedan novi i originalan način,gde je opet prepoznatljiva Mišnićeva filozofija života.(2003) i na kraju,ili na početku,ko će to znati kad je ovaj autor u pitanju roman „Sadistički dizajn“ (2004., 2005) priča o strastima i snovima generacije koja misleći da žvi u bajci,previdja da je ta bajka“krvava“i pri budjenju spoznaje da su svi bez izuzetka prikačeni na aprate za održavanje života,i da se lepota dogadjala u snovima,dok je na javi sve bilo ipak drugačije.

Teško je poverovati da se od svega ovoga u carstvu beletristik može dalje ići, osim što se može potvrđivati vertikala duhovnog uspenja, s kakvom malo koji pisac Mišnićeve generacije može da se ponosi.

Za kritičare koji usmere pogled na umetničko delovanje Veselina Larija Mišnića mora biti pomalo iznenađujuća činjenica da je ovaj pisac stalno beležio uspone, iznova ih overavao i sebe stalno obeležavao u književnosti svoga doba koje je bilo a i sada je prilično zloslutno obolelo od efemernih književnih moda i drugih, posve neumetničkih sindroma.

Posvećenici književnosti, njegovi tumači strogi istoričari iz bliže i dalje budućnosti moraće da smeste Mišnića u samu elitu književnih stvaralaca posle II Svetskog rata, a samim tim i burnog i čudljivog 20. veka.Naravno taj put je nastavljen i u ovom veku novih nadanja i novih početaka.

Očevidno je da se ne može zaobići i prevideti ono što gromoglasno govori Mišnićeva stasita spisateljska figura moderne srpske književnosti i njegov osobeni glas je trajno urezan u sluh i živote mnogobrnojih poklonika jezičke umetnosti. Jugolovenska, a sada srpsko-crnogoska antologije poezije, pripovedačke proze, aforizma i uži, reprezentativni izbor romana bez ovog pisca se teško daju zamisliti i svako zaobilaženje bi bilo samo na štetu kriterijuma samih antologičara i priređivača.

Motivsku podlogu Mišnićevog kako poetskog tako i proznog stvaralaštva čini sila ljubavi, njena energija, baš kao što je tematska okosnica njegovih proza fluidni pokretač života, dok su junaci individualizovani samo u odnosu na energetski kvantum koji imaju u sebi. Arhetipske slike, univerzalije mašte i uma, goropadne i olujno silne strasti, unutrašnji mrak i vatra univerzuma čovekove duše su zapravo, glavni likovi celokupnog Mišnićevog dela. Ta galerija je impresivno bogata i sugestivno naslikana.

Mišnić je bravurozni majstor slika predela ljudske duše i to su pejzaži koji njega zanimaju, i boji ih svim raspoloživim bojama na paleti ljudskog smisla i besmisla. Otuda u njegovoj poetici naporedo žive i ljubav i mržnja kao značajan obronak antinomičnosti ljudske duše, otuda tamo ima toliko sokova života, obilja prelivanja, ali i mnoštva peskovitih pustara, jer od svega, na kraju, ostaje tek samo bledi trag, a od mnogo čega i koga i toliko ne ostane. Odgonetač lavirinata tajne života Mišnić nikada ne preporučuje odustajanje, već postojanje, uvek novi polazak u avanturu smisla, iako zna da smisla po sebi nema, ako ga sami ne sagradimo.

Zato je Veselin Mišnić graditelj smisla u predelu umetničkih iluzija, jer lepota umetnosti postoji kao što je Šopenhauer govorio, da bismo rugobu života lakše podneli. Umetnost je anestetik za bolnu realnost i Mišnić svojim delom olakšava život tako što u njega ubrizgava uvek nove slike jedinstvene lepote i autentične umetničke snage. To je vitalizam njegove i svake druge stvarne umetnosti, koja lepotom spašava svet. Dok postoji smisao za takve spasilačke napore i dok ima stvaralaca poput Mišnića svet neće propasti.

Jovica Stojanović