Romani

Veselin Mišnić za sebe kaže da je prvenstveno romanopisac, potom pripovedač,  pa onda pesnik  i na kraju  satiričar, esejista i kritičar. Baš ovim redosledom. Prvi roman  “Bolest Vajara Gabrijela” objavljuje  1989 god, u I.K. “Rad” u Beogradu, u tada prestižnoj biblioteci “Znakovi pored puta”.  Mišnić  je ovim romanom odmah skrenuo pažnju književne kritike kao pisac neiscrne mašte i pripovedačkog savršenstva. Tri godine kasnije  1992, I.K. “ Prosveta” objavljuje Mišnićev roman “ Bezdan”, koji poput  Sabatovog “Tunela” čitaoca zbunjuje pričom  o čovekovoj  potrebi da dosegne  i poseduje makar delić beskonačnosti.  Ta večnost koju niko nikome ne može oduzeti i na nju uticati, prema Mišniću, može da se krije i u bezdanu, jer sve što je beskrajno, samo je stepenik do večnosti. Pa i  jama bezdanica, koja ponire u večnost, samo je mamac za one koji traže viši smisao života.  Mišnić  1997 objavljuje svoj najobimniji  i najpoznatiji roman trilogiju, troknjižje, dakle tri romana u jednoj knjizi, i još 54  “romana u prahu”

“ Romani u prahu”, kako je Mišnić naslovio ovu obimnu  knjigu. Nesvakidašnja i originalna koncepcija i struktura ovog romana naterala je  književnu kritiku da se  ozbiljnije pozabavi ovom knjigom.

Da se ovaj roman pojavio u bilo kojem drugom vremenu. pogotovo ne u našoj književnosti, imao bi  klasičnu vrednost i težinu  književnog nezaborava. Vreme užasa i ratova nije pogodovalo objavljivanju knjige ovakvog obima i sadržaja. Filozofska i misaona potka ovog romana, bez  patriotskog naboja i nacionalističkih obeležja,  nije imala prođu  u vremenu  kada su životi bili bezvredni a ratišta u okruženju nicala kao pečurke. Tada su opet bile u modi patriotske knjige i povampirena literarna partizanština.  Treba i to reći da mnogo toga ide i na dušu  tadašnje aktuelne književne kritike, koja  se  u tim vremenima priklonila idolatriji i neukusu, i patološkom veličanju nekih nižerazrednih dela.  I sve to  zbog  uhlebljenja i zarad udvorištva  nakaradnom i opakom sistemu vlasti, koja će  jedan veliki narod, srpski narod, dovesti do propasti i ambisa.

Možda je i Mišnić pogrešio što je verovao sudu vremena a ne i sudu  onih koji su imali moć da presuđuju, ili, kada je reč o književnoj kritici prećutkuju. Novo i veliko književno ostvarenje  nije bilo prihvatljivu za tadašnju kritičarsku elitu. Potpuno svesnim dirigovanjem  te kritčarske bulumente ovu knjigu su nagrade obilazile kao da i ne postoji.

Moć  ignoracije i prećutkivanja je  jedna od najopkaijih moči kada je  umetnost u pitanju. Ne videti ono što ti je pred očima,  izgovor  je kojim se uvek pokrivalo po ušima. Naročito pored propusta kakav je i u ovom slučaju  svesno  napravljen. No to prećutkivanje nije ovo bilo samo jedna i jedina sramna mrlja na savesti  ljudi koji su svoje neznanje i kukavičluk skrivali  iza  skuta aktuelne vlasti. Mišnić je sve prepustio sudu vremena i nije se obazirao na ove zakulisne igrarije. Jednom je javno rekao da ga prostota nedoslednosti i opsenjivanjivački pokušaji šljama da svaku duhovnost obezvrede i unize, ne dodiruju  i  da ga ne zanima sud onih koji su  u trajanju književno,  kritički i stvaralački mrtvi u svakom vremenu, pa i ovom  kada su se “ Romani u prahu” pojavili,. Takvi  iako živi, sami sebe ubijaju.

Mišnić je ovaj roman pisao punih devet godina, i eto opet sličnosti sa  Sabatovim  “Junacima i Grobovima” koje ovaj veliki  hispanoamerički pisac takođe pisao devet godina. 

“Romani u prahu” ipak nisu mogli da ostanu nezapažena knjige, od nekoliko časnih i priznatih  kritičara, koji  nisu bili klanovski  ukalupljeni, počev od Dragana Orlovića, Čedomira Mirkovića, Jovice Stojanovića, Milete Aćimovića Ivkova i još nekolicine,  ovo delo Veselina Mišnića proglašeno je kao “ Cetinjskih sto godina samoće” i  kao najbolji roman  koji je ikada napisan o Cetinju i ljudima iz Cetinja, običnim ljudima, senkama. Kao u pesmi Lesa Ivanovića,  to su ljudi  koji  “kroz život nečujno i tiho gaze, kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikad ne opaze, njihovu tihu radost ili muku” dakle, ljudi iz senke koji defiluju ovom  neverovatnom knjigom, a da pritom  pisac nijednog tenutka nije podlegao uticaju  herojskih i epskih sadržaja, koji su slavom ispunjavali istoriju  ovog grada i podlovćenskog podneblja.

“Roman u Prahu” se svojim kvalitetom borio sam za sebe, doživeo je više izdanja,  od nekih antologičara je biran u deset najboljih romana na srpskom jeziku  u period od 1990 d0 2000 godine. Roman je ušao u izbor za Ninovu nagradu 1997 godine, ali  prema priznanju jednog u to vreme stalnog i uglednog člana žirija, nije pročitan i skrajnut je sa strane zbog obimnosti.

Sudbina ove knjige, zahvaljujući čitanosti i stalnom interesovanju publike,  nije završena u tih nekoliko izdanja, naime 2010 se pojavilo prerađeno izdanje ovog romana, ijekavizirano i pod naslovom “ Roman o Cetinju”.  Izdavači su bili: “Štampar Makarije” iz Beograda i “Obodsko Slovo” iz  Podgorice.

U jednom intervjuju Mišnić je rekao: “…ako je Crnjanski napisao “Roman o Londonu”, zašto ja onda ne bih napisao  “Roman o Cetinju”. Cetinje  je prestoni grad Crne Gore,  ništa manje slavan od  Londona, koji jeste megapolis, ali Cetinje ima  takođe svetsku priču iza sebe i u sebi “.

Nakon “Romana u Prahu,” i preko stotinu novinskih prikaza  na ovu knjigu,kao i mnogobrojni radijskih i televizijskih emisija, Mišnić 2003 godine u “Narodnoj Knjizi”, tada najvećem izdavaču  na Balkanu, objavljuje roman  “Velik i Mali Princ“ pod pseudonimom David Jang.  Knjiga je rasprodana u  rekordnom roku, i  tek  nakon skoro jedne decenije, Mišnić objavljuje dorađeno izdanje Velikog i Malog Princa. Ovoga puta pod svojim imenom  u izdavačkoj kući           “ Plato “ iz Beograda,  Deset godina je  beogradska književna čaršija verovala da  je pisac “Velikog I Malog princa” Englez, ili  Amerikanac. Dovoljno je reći da  jedan eminentni kritičar novijeg doba, o ovoj knjizi napisao i rečenicu:  “bez ikakvog preterivanja Mišnić je napisao  zanimljiviju i bolju knjigu od  Egziperijevog Malog Princa, treba naglasiti da ovo nije replika te slavne knjige, već neka sasvim drugačija i nova priča, vešto sročena  u najboljem Egziperijevskom maniru, a opet autohtona i neverovatna kompilacija jednog  sanolikog a opet, surovog sveta u kojem danas živimo”.

Sledeće godine nakon uspeha sa “Velikim i Malim Princem” Narona Knjiga objavljuje novi, peti po redu Mišnićev roman neobičnog i originalnog naslova “Sadistički dizajn”,  u kojem, po  ustaljenom receptu  iznenađenja, Mišnić opet zbunjuje svoje fanove pričom  “sa onoga sveta” gde se  igrarija između  irealnog, sanolikog, nemogućeg, sa jedne strane i  iskustvenog i ličnog sa druge umnožava do neverovatnih obrta. To je ustvari  i priča našeg vremena, onog preživljenog, bez ulepšavanja, bazirana  koliko na autorovim vizijama, toliko i  na istorijskim temeljima jednog turbulentnog i burnog vremena. 

Mišnić kaže da je kada je o romanima reč, najviše naučio od Danila Kiša, kojeg je upoznao kako mlad stvaralac i koji mu je jednom prilikom rekao :”Poželjno je da se objavljenim knjigama pisac stalno vraća  i nanovo radi na njima, a ako želiš da budeš dobar prozni pisac, svaku rečenicu pre objavljivanja  moraš pročitati najmanje pedeset puta” . Ovaj dragoceni savet velikog pisca Danila Kiša,  Mišnić je prihvatio kao zavetnu obavezu i doista Mišnić se svojim objavljenim  romanima stalno vraća, stalno radeći na njima, svako ponovljeno izdanje je  drugačije od prethodnoj, jer kako kaže: Mišnić, težnja ka perfekciji je osnova njegovog pisanja, mada  je itekako svestan da savršena i konačna knjiga ne postoji, čak ni Biblija nije savršena knjiga, iako se na njoj radile 2000 hiljade godina.

Romani Veselina Mišnića su pisani  za čitaoce koji vole da zarone u dubine ljudske samosvesti, i u neistražene  zabrane čovekove prirode. Obraća se dakle čitaocima koji se ne zadovoljavaju  lagodnom letnjom beletristikom, gde je sve  na samom početku jasno i predvidivo. 

Mišnićevi romani su misaoni filozofki traktati o ljudskim slabostima i uzletima, o snovima  i istinama, nesvakidašnjim izborima  i misterioznim i neponovljiivim sudbinama. Njegove poruke nisu uvek  ugodne, niti lekovite. One samo raskrinkavaju  onu mračnu  i pokvarenu stranu ljudske prirode. 

Mišnić  u svojim romanima nudi alternativna pribežišta, ukazuje na puteve koji nisu uvek i stranputice.

Vojislav Gledić, književnik